To obećanje za haos je održano! Prvo je Alma u zanosu od veselja razbila jednu čašu jer ju je slučajno zakačila rukom dok je igrala i pevala na sav glas, a onda je Taša drugu, odmah za njom, verovatno iz puke avanture i izazova, da pokaže da je nije blam. To mi liči na obe. Mene je bilo toliko sramota od konobara, pogotovo kada se Alma u jednom momentu popela na sto da igra, pa je i Taša krenula za njom a onda su se nekako urnebesno zakačile jedna za drugu pa su obe pale i trosnule na neke tu likove koji još uvek dolaze sebi od šoka! Da, ortak, to je moja sestra. Izem ti moj život. Ah, a posle se pojavio i onaj brokoli od Čupakabre. Zovem ga tako jer… Ljudi moji, da vi vidite tu kosurdaču! Nije ni čudo što ga Alma zove Čupakabra, iako nisam sigurna da je to biće iz legendi zaista bilo čupavo ali Almi se taj nadimak prosto sviđa. Možda bi više trebalo da bude neki jeti. Ne znam. Ali meni se sviđa da je brokoli. xD
,,Jao, osećam leptiriće u stomaku!“, viče mi Alma na uvo, dok je Taša zauzeta sa dva momka koja se nadmeću oko toga koji će da je osvoji večeras. Mislim da je na jednog od njih i trosnula malopre, ali Taša je toliko šarmantna da niko nikad nije ljut na nju, svi odmah žele da je bolje upoznaju.
Inače, unutrašnjost kluba je kaleidoskop živopisnih boja, sa neonskim svetlima koja osvetljavaju zidove i ljude i stvaraju primamljiv efekat. Vazduh je ispunjen nepogrešivim mirisom znoja, raznih parfema i blagim tragom voćnih koktela i drugih vrsti pića, pa se sve spaja u haotičnu mešavinu koja razbuktava čula. Kako se dublje uvučeš u klub, kao da je muzika sve bučnija i odjekuje kroz pod, zidove i naša tela. Cela prostorija dole i na spratu služi kao jedan veliki plesni podijum i ceo klub je tesan, ali iz nekog razloga, njih dve ovo obožavaju. Meni se nešto i ne sviđa. Užasavam se kolika je gužva, jer ušle smo u pravo more znojavih tela u pokretu, gde je svaka osoba izgubljena u ritmu basa i bubnjeva. Ljudi stoje ili igraju i čuje se kakofonija smeha i glasova koja se meša sa stranom, uglavnom tehno muzikom. Svi deluju veselo sem mene, koja sam nadrndana i jedva čekam kući. Mislila sam da će ovo biti zabavnije, ali izgleda da je samo zabavno njima. A i čoveče, ako su im to avanture da ruše sebe sa stolova, baš su im neke avanture.
Dok Čupakabra pokušava da nam se približi kroz gužvu, situacija mi postaje pomalo komična. Izgleda kao da prolazi kroz minsko polje plesača i njegovi pokreti su nespretni, ali odlučni. Pokušava da se izvuče iz zagrljaja razigrane gomile koja ga vuče u svim pravcima. Ne mogu da odolim da se ne zasmejem.
„Hej, Čupakabra, plesni koraci su ti izvrsni, ocena 11 od 10! Da li pokušavaš da me impresioniraš?“, čujem Almu desetak minuta kasnije kako mu viče i ponavlja nekoliko puta jer muzika trešti do bola.
„Pa, pomislio sam da je ovo savršena pozornica da pokažem svoje kul plesne korake nekome posebnom“, daje joj kompliment i namiguje.
Lako je bacati takve komentare u etar kada te uhvati ta pomama druženja, žurki, glasne muzike i piva. A da se javi mojoj sestri preko dana, ko pošten narod? Naravno, tad je kukavica!
„O, zaista? A ko bi taj neko poseban mogao biti?“ Alma se pravi naivna.
„Mislim da tačno znaš o kome pričam“, izbegava da da precizan odgovor, ali joj namiguje. Ja prevrćem očima na njihove fore. Kada bi njihovo flertovanje bilo roman, to bi bilo nešto susramnije i od onih ljubavnih romana sa vampirima. Ali zaboga miloga, kako može vampirčina od 1000 godina da se zaljubi u srednjoškolku od 15?! Vraćaj se tamo u svoj sanduk i pusti dete da uči školu! Okej, sad zvučim kao baba.
„Hm, nisam baš sigurna. Možda ćeš morati da mi daš neki znak“, Alma se zajedljivo pretvara da ne zna o čemu priča. Mene cela scena ipak počinje pomalo da zabavlja i iskreno, samo mi još kokice fale. Almi prija pažnja i cveta i smešno mi je kako je malo reči može toliko ozariti. Ovaj dečko stvarno ne liči ni na šta, ali izgleda da je harizma bitnija od svega! Mada, po meni, ni harizma nije baš sjajna…
„Okej, pazi ovako… Recimo samo da nisam ovde zbog ove gužve ili minijaturnih pića. Iako muzika nije loša, ovde sam prvobitno zbog tebe“, odaje joj i blesavi se mrdanjem ramenima u ritmu muzike na način koji me pomalo tera na smeh. Kontam da se smešim tome i brzo prestajem jer ne želim da misle da mi se sviđaju, bilo ko od njih. Niko ovde sem mene nije normalan, da vam kažem ja lepo!
„E pa, u tom slučaju, misija ispunjena. I meni je omiljeni deo svega ovoga to što si ti tu“, priznaje mu sestra i oboje se cerekaju. U jednu ruku me oboje stvarno iritiraju, ali u drugu me njihove igrarije zabavljaju i uneta sam u priču pa me zanima nastavak. Pa dobro, volim da čitam, a ovo je kao knjiga koja ti se dešava ispred očiju…
„Ljudi, je l’ se vi muvate ili venčavate? Nisam siguran!“, viče Čupakabrin pijani drug sa kojim je došao, grleći sam sebe samozadovoljno i šaljući poljupce u vazduh. Čupakabra se samo naceri i brani: „Hajde, Milane, ne budi ljubomoran što ti nisi nikoga našao večeras!“ Odmerava ga u šali uz sve šmekerski izraz na licu.
„Naći ćemo i tebi nekog!“, viče Taša, koja se i dalje bori sa dosadnim muvačima, ali s užitkom. Za nju još samo jedan dosadan dan. Odnosno, noć.
„Možemo da mu nađemo tebe!“, zadirkuje je Čupakabra, a ona mu odgovara: „Neka hvala, raspored mi je pretrpan!“
Posmatram Milana. Posmatram ostale momke u klubu. Svi su nekako isti. Slična odeća, slične forice… Niko od njih nije neki dasa. Niko nije Lauri iz grupe The Rasmus. E to je dasa!
───── ⋆⋅☆⋅⋆ ─────
Sa Tašom se pozdravljamo posle tri ujutru i mašemo joj dok gledamo kako odlazi u suprotnom pravcu od nas. Konačno idem kući!
,,Baš je bilo super veče!“, Alma deli utiske sa kezom od uva do uva, a ja samo uzvraćam jednim ravnodušnim „mhm“.
,,Moramo opet uskoro!“, ubeđuje me, a ja nisam baš toliko entuzijastična kao ona.
,,Jede mi se nešto“, govorim Almi, koja me grabi i vodi do jedne obližnje ćevapdžinice. Uzimamo po pljeskavicu i stajemo još usput kod jedne male radnje da kupimo i nešto da popijemo. Ja uzimam i čokoladno mleko jer potrebno mi je kao vazduh koji dišem. Dan bez dve litre čokoladnog mleka nije dan.
Kako krećemo ka svom stanu sa svojim pljeskavicama i pićem, prilazi nam neka starica, koja, moram da priznam, izgleda pomalo jezivo i nesvakidašnje. Kao da je izvučena iz neke mistične priče ili davno zaboravljene bajke. E, tako mi izgleda. Njena pojava izaziva čudnovatu mešavinu osećanja – divljenje, tajanstvenost i blagi strah. Tamne oči su joj duboko usađene u oblom licu, sa brazdama koje govore o tome koliko je stara, a rekla bih da je to poprilično. Oči joj isijavaju neku neobjašnjivu mudrost i, kad me pogleda, osećam se kao da mi istražuje dušu. Kosa joj je srebrnasta i pada u talasima preko njenih ramena, dodajući još jedan sloj mističnosti njenom izgledu. Nosi dugu haljinu boje starinskog zlata, ukrašenu nizom narukvica i amajlija koje zvonko trešte dok se približava. Ruke su joj naborane, a osmeh joj je neobično blag i umirujući, što je sve pomalo kontradiktorno. Dok prilazi, osećam se kao da me probija očima, duboko ulazeći u moju srž. Ne znam zašto, ali tu je nešto neodoljivo privlačno u njenom misterioznom izgledu.
„Dajte staroj baki da nešto pojede“, traži nam. Slučajno pogledam na sat i vidim da je 3:33. Hvata me neki čudan osećaj, jeza prolazi kroz mene.
Alma i ja se pogledamo, pa pogledamo u svoje tek kupljene i još neprobane pljeskavice. Nemamo para za još jer smo prethodno potrošile na piće u klubu. Prećutno se složimo da ne damo ništa toj ženi, jer verovatno joj i ne treba zaista.
„Mogu li dobiti tvoje čokoladno mleko?“, pita me. Previše ga volim, pa mi je žao da joj ga dam. Ma ne može bre, meni je potrebnije! Ona ga verovatno ni ne voli toliko. Samo joj odmahujem glavom, ali starica se smeje. Ova žena je neki čudak.
,,Ako mi date što je vama drago, ja ću vam se odužiti sedamnaest puta više. Ako ne, moraćete da naučite da budete bolje osobe“, kaže starica grlenim glasom.
Ne verujem joj baš, a vidim da se i Alma mršti i gleda me kao da je ova pala sa marsa. Ko zna? Možda i jeste. I baš neka specifična brojka… Šta li joj to znači? No, možda smo i Alma i ja sebična derišta, ali ne verujem ljudima koji tako dođu i nešto ti samo traže. Ja radim i zaslužila sam ono što sam svojim novcem kupila! Ne dajemo joj ni hranu ni piće i starica nam se zahvaljuje, a onda odlazi. Ne znam samo na čemu se zahvaljuje… Osećam se baš grozno sada, ali nema šanse da dobije moje čokoladno mleko! Gledamo je kako nestaje u mraku kao da je nije ni bilo.
,,Uh, baš neka čudna žena, a?“, Alma komentariše. Makar se oko ovoga slažemo.
,,Ma dobro, otišla je… Hoćemo da navalimo?“, pitam je.
,,Ovo je najbolja pljeska u gradu!“, Alma entuzijastično odmotava svoju hranu i oblizuje se. Odmotavam i ja svoju.
„Okej je.“
───── ⋆⋅☆⋅⋆ ─────
Tog jutra, dok tonem u san, svetlost poput zlatnog plamena obavija moj um. Oko mene je beskrajni sjaj, kao da se nalazim na ivici nekog čarobnog sveta. Osećaj je blag i magičan i svaka svetlosna čestica zrači toplinom i bezgraničnom ljubavlju. Nekako iz tog sjaja, polako se približava neka mlada žena, njen lik prelep i nezemaljski. Srebrna kosa joj pada u talasima, podsećajući na svetlucanje meseca na površini vode. Njene oči, poput dubokih jezera, gledaju me sa saosećanjem i razumevanjem, kao da znaju sve tajne sveta i duša. Nosi nakit, svetlucav i mističan, sličan onom na starici koju smo srele te noći. Koraci su joj lagani i gotovo nestvarni dok prilazi. Njen osmeh zrači toplinom i nekom posebnom mudrošću. Bez reči, kao da komuniciramo samo dušama. Iako je okruženje predivno, reči koje mi upućuje me uznemiruju. Saopštava mi da zbog sebičnosti i negativnosti koje trenutno nosim u sebi, dobiću sedamnaest opomena, ali i šansi da uradim nešto bolje sa svojim životom dok ne bude prekasno i postanem loša osoba zauvek. Sedamnaest dragocenih poklona koji će mi osvetliti put ka sreći, uspehu i prosperitetu ali samo ako budem birala dobar put. Iz nekog razloga, nemam potrebu da joj odgovorim rečima. Osećam duboko u sebi, u svakom delu svog bića, da je ova devojka prelepo stvorenje i ne želi mi ništa zlo. Svaka ćelija mog tela zna da je ovo poseban trenutak, kao da su se sve energije sveta uskladile kako bi mi uputile ovo neobično obećanje.
Budim se sa blagim osećajem razočaranja što je taj čarobni svet nestao u svetlosti prepodneva, ali mi je i lakše jer je sve bio samo san. Ko još voli da ga kritikuju? Ipak, osećam da je nešto ostalo. Nešto duboko u meni, kao seme nade i tajne. Spremam se da podelim svoj san sa Almom uz prvu nedeljnu prepodnevnu kafu. To je jedna od retkih stvari koje radimo zajedno. Kako joj opisujem svaki detalj, primećujem kako izraz njenog lica prolazi kroz različite emocije – od iznenađenja, preko znatiželje, do neke tajanstvene strepnje.
,,Baš čudno…“, kaže mi. ,,I ja sam sanjala sve isto!“
Alma i dalje drži šoljicu kafe, dok izgleda kao da se suočava sa čudnim skupom okolnosti. Iako je njen izraz lica iskren, vazduh oko nas odjednom postaje gust, kao da je nevidljiva nit povezala vaše snove.
„Čekaj malo, ti si sanjala isto? To je… zaista čudno“, izustim polako dok pokušavam da obradim informacije.
Alma slegne ramenima i uzima gutljaj svoje kafe. „Ne znam, možda je samo slučajnost, ali ne dešava se baš svaki dan da ljudi sanjaju istu stvar.“
„Zar nije čudno da smo imale gotovo isti san, sa istom ženom i istim obećanjima?“, pitam, osećajući kako me hvata radoznalost.
„Ona starica sinoć…“ Alma uzdahne i ne dovrši rečenicu. Ja se ubacujem.
„Ma, ne verujem u takve stvari.“
,,Ali… evo nas, pričamo o istom snu.“
Osećam žmarce. „Obična slučajnost.“
,,Ali, šta ako nije? Možda je ipak nešto magično u pitanju? Ja verujem da je sve moguće!“ Alma se naginje nad stolom, osluškujući tihu muziku koja dolazi sa mog telefona. Volim kad se probudim da pustim lagani džez uz kafu, to je jedna od retkih stvari u kojima baš uživam.
,,Možda je trebalo da joj damo nešto da pojede?“, pita me mršteći se. Vidim da se kaje zbog toga kako smo se ponele prema starici.
,,Ne verujem tim ljudima koji prose. Svako može da zaradi za sebe!“, branim se. Alma ipak ne deluje ubeđeno…
„Hoćeš danas pisati?“, trudi se da promeni temu. Vrlo dobro zna da ću ja pisati koliko će ona učiti. Nijedna od nas te filmove neće da gleda. Ona ima san da završi istoriju, a ja da postanem pisac i zauvek se rešim posla u Karibiku. Ali nije baš da ijedna od nas greje stolicu i radi vredno da ostvari svoj cilj.
Ipak, i uz sve teme ovoga sveta, i ona i ja ceo dan razmišljamo o starici, snu i kako je sve bilo tako misteriozno… Šta li je taj san značio? Da li ima veze sa njom? Da li smo zaista tako grozne osobe da nam trebaju opomene i neke tamo nazovi šanse?
Ma gde bre? Ne verujem da će se išta desiti. Život mi je ionako uvek tako prokleto dosadan.
