Ovo je jedna priča gde je glavni junak žena na litici. Nalazi se na ivici litice, a vetar koji prenosi miris mora udara joj u lice. Dugo je razmišljala o svemu što ju je dovelo do ovog trenutka. Uhvaćena je između dva sveta – prošlosti i budućnosti. Oseća se kao muva zarobljena u mreži pauka i nema nade za nju. Tamo neki ogroman opasan predator preti da je smrvi, proždere, potpuno izbriše sa lica zemlje. Taj predator je niko drugi do njenog sopstvenog uma.
Uvek je mislila da je jaka i otporna na sve, ali sad mora da donese odluku koja će sve da promeni. Dok stoji na litici, gledajući u beskrajni okean, ne može da se ne seti sebe kad je bila mala. Kako li je samo tada bila bezbrižna! Nikakvi problemi, nikakve toksične misli… Samo sreća i jednostavne male radosti. Nije se dugo osetila tako bezbrižno.
Ali nije sama na ovome svetu. Postoje ljudi koji zavise od nje. Povezani su sa njom i njene odluke utiču i na njih. Da li može sebi da dozvoli da bude tako sebična? Da li je ikad u životu mislila samo na sebe? Možda može samo ovaj jedan put…
Ovo je trenutak istine, žena na litici mora da odluči šta će dalje.
Ako skoči, svi problemi će da nestanu. Zemlja će i dalje nastaviti da se okreće, sa njom ili bez nje. Deca će da odrastu. Muž će naći već nekoga. Da li je ona zaista potrebna ovom svetu?
Razmišlja o tekstu koji je jednom pročitala. Ikigai. Kada nađeš svoju svrhu u životu, to ti da smisao da živiš. Ali ona ne zna koja je njena svrha! Osim što je ćerka, unuka, žena i majka, šta još može ovom svetu da ponudi?
Seća se još neke japanske fraze, odnosno njenog značenja. Da li se beše zove sabi vabi? Ili je to nešto drugo? U isto vreme smo tako nebitni na ovome svetu, ali i vrlo bitni. Čak i mali leptir kad zaleprša svojim krilima promeni klimu na drugom kontinentu. Zvuči nelogično, ali jeste tako. I sitnica može da promeni ceo svet. A opet, postoje leptiri za koje niko živi nikad ni ne sazna, niko ih ni ne vidi. Ako ona skoči, da li će da promeni klimu? Šta će se desiti svetu kada ona to uradi?
Ne zna šta će da se desi svetu, ali zna da nije spremila ručak a deca uskoro dolaze iz škole. I muž se vraća sa posla. Mora da se pobrine za njih. Biće jako gladni.
Nema više vremena da misli o tome šta će da se desi ako skoči.
Neke žene prosto ne mogu sebi da priušte da skoče. A i to je najlakše, zar ne? Hajde budi faca pa nastavi da živiš i kad je teško! Guraj, bori se, stiči snagu… Ne, ne može više da razmišlja o tome. Šta će njeni roditelji raditi, kako će to uticati na ljude koji su želeli da ona bude na ovome svetu? Neko je odabrao da ona živi! Neko se pitao o tome, neko je zaista želeo da ona bude deo njegovog života. Nekoliko ljudi svaki dan to bira – da budu u njenom životu, da ona bude u njihovim.
Seti se članka koji je jednom pročitala, kojeg se često seti. Tipična osoba malo pa malo razmišlja o tome da sve okonča. Nije problem ako ti nekad to padne na pamet. Svima nam padne. Problem je ako se prepustiš tom sivilu i osećaju da je sve bezizlazno, nerešivo, pusto i beznadežno.
Ide kući da napravi ručak. Možda je dovoljno biti samo ćerka, unuka, žena i majka. Možda je dovoljno biti samo žena na litici. Hoće danas njoke sa piletinom? Ostalo je dovoljno njoka ali mora da svrati po piletinu i možda još po koji sastojak. Napraviće i sos sa četiri vrste sira. Kuvanje je smiruje. Hvala Bogu, sačuvala je broj od onog psihologa. Krenuće na terapiju, uložiće tih 120 evra mesečno u sebe. Zbog dece, muža, roditelja… Zbog toga što nije samo nebitna na ovome svetu… Ipak je kad se okrene novčić i veoma bitna! ❤️
