Kada sam bila mlađa, uvek sam mislila da sam drugačija jer se nisam baš snalazila u socijalnim situacijama. Fraze osećam se usamljeno i kao neki vanzemaljac sam su mi često bile u glavi! Nije mi bilo lako da se uklopim kao nekoj drugoj deci. I kad god me neko ne bi razumeo, samo bih se još više povukla u sebe. To je bio zaračani krug. Prvo se osećam kao da me niko ne razume, pa kažem nešto čudno i gledaju me kao da sam totalni čudak. A onda se zbog toga opet osećam kao da me niko ne razume! Posmatrala sam drugu decu i često bila ljubomorna. Uvek sam mislila da je mnogima od njih lako da se druže sa raznom decom, da se lako uklope u masu, a meni je to bila nemoguća misija. Imala sam baš malo prijatelja, da ne kažem po jednu drugaricu na svake četiri godine.
I onda sam se povukla u svet knjiga 📚, čitala sam, crtala i slikala, igrala igrice… Sve je to dovelo do toga da postanem introvertna do srži! Kada sam upisala fakultet, na momenat sam čak i pomislila da sam ipak ekstrovertna jer su svi bili tako opušteni i zvali su me na žurke, družila sam se sa mnogima. Svideo mi se taj svet, iskreno. Svake nedelje neka nova žurka, upoznala sam razne ljude iz raznih delova Srbije i sa Balkana. Ali, ali, ali… I dalje sam se opet nekako osećala usamljeno jer ni sa kim nisam imala dubok odnos za kakvim sam čeznula. Ruku na srce, nisam ni sama znala ko sam, pa nisam znala ni šta tačno tražim kod drugih.
Oduvek sam čeznula za nečim dubljim…
Ipak, znala sam jedno – uvek sam čeznula za dubokim odnosom. Smatrala sam da za svakoga od nas postoji ta jedna osoba koja može da nam pruži baš sve. Maštala sam o tome da mi takva osoba bude romantični partner. Ustvari, to shvatanje da za sve nas postoji za jedna idealna i savršena osoba je upravo i bila razlog misli kao što su osećam se usamljeno i nemam sa kim da se družim! Čekala sam nekoga sa kim ću da kliknem sto posto! Nisam ni znala koliko je to pogrešno.
Samo sam sa jednom devojkom imala odnos koji mi se dosta sviđao. Mogle smo da pričamo o svemu 👭. Taj odnos sam počela da gradim sa svojih 14 godina. Ona mi je postala najbolji prijatelj, a to mi je bila sestra od strica koju sam viđala nekoliko puta godišnje. Redovno smo se čule i dopisivale. I nekako je to bilo OK. Imati i jednog pravog prijatelja je bogatstvo, zar ne? Tako sam pre mislila. Okrenula sam se njoj i zapostavila sam druge odnose da gradim blizak odnos sa njom. Kada sam bila sa njom, nije mi trebao ni dečko – jako smo se zabavljale! Čak i kad sam imala nekog dečka, i dalje je ta sestra bila ta sa kojom sam imala najbolji odnos.
Život me je neprijatno iznenadio i ,,osećam se usamljeno„ misao se vratila!
Ali život nekad ume da priredi neprijatno iznenađenje, zar ne? Ona je pre dve godine umrla jer je bila bolesna. Ja sam tad imala 28 godina i ona je bila jedina osoba sa kojom sam uspela da izgradim jako blizak odnos. Kada se to desilo, osećala sam se usamljenije nego ikada. Iako sam imala dečka i još neke prijatelje, niko mi nije bio blizak kao sestra i njena smrt me je ubacila u depresiju. Duboku i gotovo nepodnošljivu.
Mislila sam da ću zauvek biti usamljena. Opet sam se jako povukla u sebe. Čitala sam knjige, gledala mnogo Netflix, bavila se umetnošću… Ostvarila sam se i kao majka, ali koliko god bila srećna zbog svega toga lepog, i dalje sam se nekako osećala usamljeno kada sam bila u masi ljudi. Na primer, počela sam da treniram pilates, pa mi je bilo teško da se uklopim. Krenula sam na latino ples i mislila sam da se nikome ne sviđam… Na starim poslovima i novom poslu sam isto imala utisak da niko neće da se druži sa mnom…
A onda sam doživela epifaniju… Šta ako je do mene, a ne do njih? :/ Ja sam ta koja ima pogrešan pristup!
Iskreno, nisam više želela da budem usamljena. Shvatila sam da sam ja ta koja je imala prevelike standarde oduvek. Zašto moram imati osobu sa kojom ću biti kompatibilna 100%? 90%? 80%? Šta ako je OK imati više ljudi, sa kojima sam kompatibilna 10%? 15%? 5%? Šta ako je OK da sa svakim pronađem bar jednu malu zajedničku stvar? Isto tako, jurila sam pogrešne ljude, koji nisu toliko otvoreni za druženje sa mnom.
Ali onda sam jednog dana počela da zovem ljude koji su otvoreni za druženje da se vidimo i radimo nešto zabavno!
Počela sam da isceljujem taj deo sebe koji se osećao kao vanzemaljac…
Shvatila sam da nisam vanzemaljac. I nije tačno da ne umem sa ljudima i niko nije kao ja. Nisam introvert koji ne može da se uklopi. Na fakultetu sam samo vijala pogrešne, ljude koji su već imali druge prioritete pa nisu našli vremena da mi se posvete. Trčala sam se onima koje ne zanimam toliko, pa sam se osećala kao da nisam dovoljno kul. Ali shvatila sam da uvek ima nekoga ko želi baš sa mnom da se druži. Uvek ima jedan taj dečko kome sam baš ja ideal lepote, čak iako većini nisam. Bar jedna koleginica sa posla želi sa mnom da priča o svom danu. Da, dosadna tetka iz inostranstva mi nije zanimljiva, ali uvek se brine o meni i šalje mi recepte za lepe torte. Stariji komšija mi se uvek nasmeši kad ide po novine i uvek je za to da mi ispriča o svojoj mladosti.
Pa šta ako su oni baš različiti od mene i nisu ono što sam zamislila? OK, ne moram imati glamurozne prijatelje ali mogu se okružiti ljudima kojima jeste stalo do mene. I jeste poenta u tome da smo svi različiti i da učimo jedni od drugih! Zato sam se otvorila i za starije komšije, dosadne tetke, malu decu koja vole da mi pokažu svoje igračke… Prijatelj može da nam bude bilo ko. Čak i mala žaba na putu do kuće ili drvo koje zagrlim kada nemam koga.
Promena koja mi je promenila život na bolje!
Počela sam da se menjam. Na salsa žurkama sam počela više da razgovaram sa novim ljudima, počela sam da zovem devojke sa plesa na kafu i saznala da sam im baš kul! Počela sam i da se dopisujem sa ženama sa kojima treniram pilates. Na poslu da često pitam moje kolege kako su i zaista ih saslušam, i generalno sam se više otvorila za to da pružam pažnju, podršku i razumevanje od srca. Sve to bez očekivanja da će meni iko pružiti nešto za uzvrat. Postala sam zahvalna i što imam dečka koji se trudi da me razume, čak iako me ne razume u svemu. Ni on nije bio ono što sam zamišljala, ali ni ne mora da bude. Bitno je da me ceni.
Počela sam i da uživam u tome da samo budem tu za ljude, da ih saslušam, da im napravim neku prezentaciju koja će im pomoći na poslu, da im umesim nešto lepo da pojedu, i tako dalje.
I znaš šta? Već neko vreme se ne osećam više usamljeno!
Počela sam i ja da pokazujem svima više svoju ranjivost, da pričam o tome koliko mi fali sestra koja je umrla, da im otvoreno govorim koliko sam stidljiva, ali da želim da razvijam odnose…
Većina ljudi ustvari jeste puna razumevanja, samo se treba otvoriti za to da nije strašno ako nas neko nekad i odbije. Smatram da ljudi po prirodi nisu introvertni. Da kad nas neko mnogo odbija u detinjstvu, povučemo se u sebe i nekako postanemo ogorčeni na ceo svet. Ali treba nam druženje, treba nam ljubav, pažnja i razumevanje. Mislila sam da sam introvertna, a onda sam shvatila da sam se samo plašila da ljudima pokažem ko sam i budem odbijena.
Uvek je bitan rad na sebi
Ali radila sam na tome. Sad imam prijatelje svuda i svako je sjajan za nešto! Jednu drugaricu vodim da plešemo salsu, jedna je super da ogovaramo momke koji joj se sviđaju… Imam i drugaricu sa kojom mesim savršene kifle, a sa jednom idem na bazen. Sa jednim drugom pričam o filozofiji i ezoteriji uz neko dobro biće, a sa svojim dečkom pričam o svemu otvoreno sada. Ni moj dečko nije 100% sličan meni, ali to je skroz OK jer možemo da dopunimo jedno drugo.
Htela sam da napišem ovo jer je meni zaista pomoglo da shvatim da ne postoje ljudi koji su nam 100% kompatibilni. Ali srodna duša nam može biti i neko ko je dosta drugačiji od nas. Bitno je da makar delimo neke životne sitnice, a nekad ni toliko. Samo da dvoje želi da razvija isti odnos. Nisam više vuk samotnjak, ne mrzim ceo svet… Naprotiv, shvatila sam da ljudi baš umeju biti sjajni!
Mnogo nas pati u današnje vreme i depresivni smo jer se slabo družimo. Iskreno mislim da je socijalizacija jedan od lekova za depresiju. Čak iako mislimo da nekoga ne razumemo, kada shvatimo da su i oni ljudi od krvi i mesa koji se bore na ovom svetu, dese se čuda. Svima nam samo treba više ljubavi i razumevanja.
Ne osećam se usamljeno više, i ne samo to! Sad imam i više prilika, jer znam više ljudi. Imati mnogo poznanika je dobro i za psihu i za mnoge aspekte života. Da, knjige i Netflix su sjajni, ali ne stalno.
